ILLUSTRATIONS, COMICS, PAINTINGS, SILLY STORIES, INTIMATE DIARIES, SECRET MAPS AND CODES, AFFIXED TO THE DESERT ISLAND...
Sunday 27 February 2011
Pradede roda robotskoga
Čovek koji nije čovek ali liči na čoveka, oponaša ga u držanju, u govoru, u pojavi, pišem o robotu o veštačkom čoveku. Ono najvažnije u čemu robot oponaša čoveka je rad. Njegova sposobnost da privređuje i štiti čoveka od preteranog naprezanja. Prve apstraktne ideje robota potekle su iz ne tako praktičnih razloga. Obradićemo neke od njih, one najreprezentativnije. Uzorke ćemo uzimati iz popularne kulture uključujuću i religiju za koju se ispostavlja da ogroman stožer za inspirisanje modernih mitova. Posmatraćemo ih hronološki:
Apstraktobot #1
Golem. Sazdan od blata, sazdan od zemlje, oživotvoren rečju emet ispisanom na njegovom čelu, najpre sazdan da zaštiti da sačuva konfor svoga tvorca. Prepoznajemo motiv želje za sigurnošću, za skrivanjem od bola. Ljudi su tada živeli u mnogo manje stabilnim vremenima, česti ratovi, pustošenja i glad terali su ljude da izmišljaju heroje ako ih u okruženju nije bilo. Neki su bili izmšljeniji od drugih, što ne znači da im ljudi nisu poklanjali manje vere zbog toga. Istinitost izmišljenih heroja ogledala se u uvreženim snopovima tabua danas poznatijim kao sujevreje.Spremnost ljudi da brane ideju golema je verovatno proisticala iz očajanja. Ne zaboravimo da je jedna od glavnih osobina golema neranjivost. Golem bi danas bio upotrebljivan za demontiranje mina i gašenje požara ako se oslonimo samo na njegovu zaštitnu zanemarivši agesivnu ulogu. Zakoni robotike tada još uvek nisu postojali a od doba humanizma i svih njegovih zaveštanja delilo nas je najmanje dva milenijuma.
Ipak, oprez ljudi je tada bio na zavidnom nivou, trvenja na relaciji otac-sin, pleme-suparničko pleme, esnaf-konkurentski esnaf, država-neprijateljska država su činili ljude krajnje proračunatim. Zato golem Emet ima u sebi, u svojoj reči koja ga napaja, integrisan mehanizam za poništavanje, jednostavnim brisanjem slova e sa njegovog čela dobija se reč met što znači smrt. Još jedan dokaz krajnje ozbiljnog kalambura skrivenog u semitskom jeziku. Sitne povezanosti otkrivaju one veće kroz razne kabalističke tehnike. Ono što smo nekada nazivali magijom polako ustupa mesto tehnologiji, sam golem je robot iz nekih mističnijih sfera dok njegovi nezvanični potomci dolaze zajedno sa dobom razvoja zanatstva a kasnije uvelikom broju sa razvojem industrije
Apstraktobot #2
Pinokio je stvoren da utoli usamljenost jednog drvodelje, lutkara. Nesposoban za prokreaciju majstor Đuzepe je rešio da sebi stvori idealnog sina, idealno potomstvo. Lutkar po profesiji rešava da od drveta stvori savršenog lutka. Lutak, veštački čovek ne funcioniše sam od sebe već mu iskru života usađuje nebesko proviđenje u vidu vile. Još uvek čovek okreće glevu ka nebu tražeći izore energije iako je pripovetka pisana1883-e godine znači deset godina posle publikacije Džejmsa Klarka o elektricitetu i magnetizmu.
Pinokio kreće u potragu za stvarnim oživotvorenjem. Pinokio je spreman da se odrekne osobina koje poseduju neke današnje sprave.On je detektor laži, ne uspeva da ukroti taj dar i primeni ga na drugima već meri samo svoje lagarije što pokazuje povećanjem nosa. Uzmimo u obzir njegovu mladost i nevinost koju ista nosi pa nam neće biti teško da shvatimo i zašto.
Apstraktobot #3
Tin Man. U prevodu na srpski Limeni. On je jedan od likova u predivnom filmu za decu ”Čarobnjak iz Oza”. On nema srce i želi da mu ga ugradi čarobnjak koji ga je i napravio. Sniman 1939 a najpre publikovan kao novela 1900-te godine ovaj imaginarni svet nam pokazuje Limenog kao čoveka od gvožđa. U skladu sa vremenom u kojem je pisan ovaj roman prizemljuje ideju koja ne može da pobegne od nasleđa svoje epohe pokazujući još jednom da je svaka apstrakcija koju mi otkrijemo neizvorna. Puteve polako osvajaju automatizovane sprave: automobili, kombajni, traktori (životinjizirani roboti ili roboti životinje).Kada se uzme u obzir ova navala ala od metala nije čudo što se pojavljuje i Limeni. Limeni nije sirovina poput golema, niti je naivni dečečić poput Pinokija, on je u zrelim godinama mereno ljudskim vremenom. Iako odrastao on je plašljive prirode, najpre zbog sveta koji je negostoljubiv i nestrpljiv i a potom i zbog svojih problema sa identiteom za koji on oseća da je nedovršen. Limeni tražeći svoje srce pokazuje mnoge egzistencionalne nemire u sebi kao i želju za priznanjem. Oba uveliko pritiskaju njegove tvorce iz realma stvarnosti. Limeni takav kakav je ne može mnogo da pomogne čoveku ali više je nego sposoban da kod čoveka izazove sažaljenje. Sažaljenje sve više biva potiskivano iz ponašanja iz delovanja čoveka današnjice. Možda je limeni kao i njegovi preci i veliki broj onih koji su usledili posle njega ipak uspeo da zakrpi čoveka, da bude proteza njegove duše, štaka za njegovog duha. Tako ipak svrstavajući sebe u grupu za čoveka korisnih robota, možda čak i veoma povlašćenu frakciju te grupe, u onu grupu koja čuva, opominje i usmerava sve čovečnou nama. Konverzijom knjige u film došlo je do nekih promena u tkivu same priče, Doroti je ta koja spašava dok u knjizi igra damu u nevolji. Što nam postavlja pitanje koja od ove dve verzije priče je prava, ona uz koju smo odrasli ili priča iz originalne novele?
Apstraktoboti #4, #5, #6, #7...
U početku bejaše njih trojica a potom uslediše terminatori svih vrsta, transformersi, mali i veliki, R2D2 i kompanija i naravno Data.Ako je sudeći po ozbiljnoj noj količini robota bez kojih se ne može zamisliti animirani film ta decu ili neka reklama ljudski rod je ili bi uskoro mogao biti uskraćen za stotoine operativnih mogućnosti koje je generacijama pre sticao rođenjem. Ali to ne znači zakržljavanje tih sposobnosti već veću mogućnost izbora u razvitku čoveka što bi dalje moglo dovest do raslojavanja ljudske populacije i zanemarivanja starih podela na staleže, religije ili rase.
Sve u svemu roboti nisu ništa novo, oni su među nama već milenijumuma ukrštamo i prožimamo se sa njima već veoma dugo. Setimo se samo oklopa kod vitezova, katapulta ili proteza kod ljudi koji su ostali bez noge i nikada ne zanemarimo tri za robote božje zapovesti koje su im uručene sa svete gore softverske. Uz njih smo bezbedniji ako i dođe do nekog sukoba između robota iljudi više sam nego siguran da će inicijator biti ljudki faktor a ako taj rat potraje biće to zbog toga zato što će roboti biti previše slični nama jer za sada koliko znamo drugih uzora nemaju.
Čovek koji nije čovek ali liči na čoveka, oponaša ga u držanju, u govoru, u pojavi, pišem o robotu o veštačkom čoveku. Ono najvažnije u čemu robot oponaša čoveka je rad. Njegova sposobnost da privređuje i štiti čoveka od preteranog naprezanja. Prve apstraktne ideje robota potekle su iz ne tako praktičnih razloga. Obradićemo neke od njih, one najreprezentativnije. Uzorke ćemo uzimati iz popularne kulture uključujuću i religiju za koju se ispostavlja da ogroman stožer za inspirisanje modernih mitova. Posmatraćemo ih hronološki:
Apstraktobot #1
Golem. Sazdan od blata, sazdan od zemlje, oživotvoren rečju emet ispisanom na njegovom čelu, najpre sazdan da zaštiti da sačuva konfor svoga tvorca. Prepoznajemo motiv želje za sigurnošću, za skrivanjem od bola. Ljudi su tada živeli u mnogo manje stabilnim vremenima, česti ratovi, pustošenja i glad terali su ljude da izmišljaju heroje ako ih u okruženju nije bilo. Neki su bili izmšljeniji od drugih, što ne znači da im ljudi nisu poklanjali manje vere zbog toga. Istinitost izmišljenih heroja ogledala se u uvreženim snopovima tabua danas poznatijim kao sujevreje.Spremnost ljudi da brane ideju golema je verovatno proisticala iz očajanja. Ne zaboravimo da je jedna od glavnih osobina golema neranjivost. Golem bi danas bio upotrebljivan za demontiranje mina i gašenje požara ako se oslonimo samo na njegovu zaštitnu zanemarivši agesivnu ulogu. Zakoni robotike tada još uvek nisu postojali a od doba humanizma i svih njegovih zaveštanja delilo nas je najmanje dva milenijuma.
Ipak, oprez ljudi je tada bio na zavidnom nivou, trvenja na relaciji otac-sin, pleme-suparničko pleme, esnaf-konkurentski esnaf, država-neprijateljska država su činili ljude krajnje proračunatim. Zato golem Emet ima u sebi, u svojoj reči koja ga napaja, integrisan mehanizam za poništavanje, jednostavnim brisanjem slova e sa njegovog čela dobija se reč met što znači smrt. Još jedan dokaz krajnje ozbiljnog kalambura skrivenog u semitskom jeziku. Sitne povezanosti otkrivaju one veće kroz razne kabalističke tehnike. Ono što smo nekada nazivali magijom polako ustupa mesto tehnologiji, sam golem je robot iz nekih mističnijih sfera dok njegovi nezvanični potomci dolaze zajedno sa dobom razvoja zanatstva a kasnije uvelikom broju sa razvojem industrije
Apstraktobot #2
Pinokio je stvoren da utoli usamljenost jednog drvodelje, lutkara. Nesposoban za prokreaciju majstor Đuzepe je rešio da sebi stvori idealnog sina, idealno potomstvo. Lutkar po profesiji rešava da od drveta stvori savršenog lutka. Lutak, veštački čovek ne funcioniše sam od sebe već mu iskru života usađuje nebesko proviđenje u vidu vile. Još uvek čovek okreće glevu ka nebu tražeći izore energije iako je pripovetka pisana1883-e godine znači deset godina posle publikacije Džejmsa Klarka o elektricitetu i magnetizmu.
Pinokio kreće u potragu za stvarnim oživotvorenjem. Pinokio je spreman da se odrekne osobina koje poseduju neke današnje sprave.On je detektor laži, ne uspeva da ukroti taj dar i primeni ga na drugima već meri samo svoje lagarije što pokazuje povećanjem nosa. Uzmimo u obzir njegovu mladost i nevinost koju ista nosi pa nam neće biti teško da shvatimo i zašto.
Apstraktobot #3
Tin Man. U prevodu na srpski Limeni. On je jedan od likova u predivnom filmu za decu ”Čarobnjak iz Oza”. On nema srce i želi da mu ga ugradi čarobnjak koji ga je i napravio. Sniman 1939 a najpre publikovan kao novela 1900-te godine ovaj imaginarni svet nam pokazuje Limenog kao čoveka od gvožđa. U skladu sa vremenom u kojem je pisan ovaj roman prizemljuje ideju koja ne može da pobegne od nasleđa svoje epohe pokazujući još jednom da je svaka apstrakcija koju mi otkrijemo neizvorna. Puteve polako osvajaju automatizovane sprave: automobili, kombajni, traktori (životinjizirani roboti ili roboti životinje).Kada se uzme u obzir ova navala ala od metala nije čudo što se pojavljuje i Limeni. Limeni nije sirovina poput golema, niti je naivni dečečić poput Pinokija, on je u zrelim godinama mereno ljudskim vremenom. Iako odrastao on je plašljive prirode, najpre zbog sveta koji je negostoljubiv i nestrpljiv i a potom i zbog svojih problema sa identiteom za koji on oseća da je nedovršen. Limeni tražeći svoje srce pokazuje mnoge egzistencionalne nemire u sebi kao i želju za priznanjem. Oba uveliko pritiskaju njegove tvorce iz realma stvarnosti. Limeni takav kakav je ne može mnogo da pomogne čoveku ali više je nego sposoban da kod čoveka izazove sažaljenje. Sažaljenje sve više biva potiskivano iz ponašanja iz delovanja čoveka današnjice. Možda je limeni kao i njegovi preci i veliki broj onih koji su usledili posle njega ipak uspeo da zakrpi čoveka, da bude proteza njegove duše, štaka za njegovog duha. Tako ipak svrstavajući sebe u grupu za čoveka korisnih robota, možda čak i veoma povlašćenu frakciju te grupe, u onu grupu koja čuva, opominje i usmerava sve čovečnou nama. Konverzijom knjige u film došlo je do nekih promena u tkivu same priče, Doroti je ta koja spašava dok u knjizi igra damu u nevolji. Što nam postavlja pitanje koja od ove dve verzije priče je prava, ona uz koju smo odrasli ili priča iz originalne novele?
Apstraktoboti #4, #5, #6, #7...
U početku bejaše njih trojica a potom uslediše terminatori svih vrsta, transformersi, mali i veliki, R2D2 i kompanija i naravno Data.Ako je sudeći po ozbiljnoj noj količini robota bez kojih se ne može zamisliti animirani film ta decu ili neka reklama ljudski rod je ili bi uskoro mogao biti uskraćen za stotoine operativnih mogućnosti koje je generacijama pre sticao rođenjem. Ali to ne znači zakržljavanje tih sposobnosti već veću mogućnost izbora u razvitku čoveka što bi dalje moglo dovest do raslojavanja ljudske populacije i zanemarivanja starih podela na staleže, religije ili rase.
Sve u svemu roboti nisu ništa novo, oni su među nama već milenijumuma ukrštamo i prožimamo se sa njima već veoma dugo. Setimo se samo oklopa kod vitezova, katapulta ili proteza kod ljudi koji su ostali bez noge i nikada ne zanemarimo tri za robote božje zapovesti koje su im uručene sa svete gore softverske. Uz njih smo bezbedniji ako i dođe do nekog sukoba između robota iljudi više sam nego siguran da će inicijator biti ljudki faktor a ako taj rat potraje biće to zbog toga zato što će roboti biti previše slični nama jer za sada koliko znamo drugih uzora nemaju.
Saturday 26 February 2011
Vreme za ljubav i ljubav kao vremeplov
U filmu Vremeplovčeva žena opisan je odnos bračnog para čija veza opstaje uprkos muževljevoj nemogućnosti da kontroliše svoju sposobnost da putuje kroz vreme. On ne može da kontroliše svoj dar i ta nesposobnost ga vodi na nepoznata mesta i u različita vremena gde se budi bez odela, preplašen i dezorijentisan. On se polako navikava na ovaj hiroviti način vremensko-prostornog transporta i čak uspeva da izgradi jednu konstantu koja ga dodatno stabilizuje. Ta konstanta je njegova buduća žena. Njegova buduća žena i pre njega zna da će joj on biti muž jer joj je to rekla buduća verzija njega. Vremeplovac ( naš lik koga mi linearno pratimo) se polako zaljubljuje u nju postajući sam sebi svoje samoispunjujuće proročanstvo.
Do traženja konstante u ženi, u ljubavi dolazi i u serijalu Lost gde se Dezmond usled čestog putovanja kroz vreme nalazi pred nervnim slomom, jedinu utehu nalazi u njegovoj ženi koja mu je neka vrsta sidra u vremenu. Uz pomoć nje, uz pomoć odnosa koji imaju on uspeva da se orijentiše i stabilizuje.je još jedna vremeplovčeva žena.
Očigledno je da su pisci oba dela upoznati sa grčkom poslovicom: „In vino veritas et amor eternas“.
Kakav je odnos vremena i ljubavi? Šta vreme oduzima od ljubavi: strast, odanost, misteriju, igru, zaljubljenost? Šta vreme donosi ljubavi: ojačavanje veze, bolje upoznavanje partnera, poverenje, sigurnost ili uzajamnu podršku?
Letter to Julliet je film koji nam omogućava jedno drugačije a ipak jedno nesvakidašnje putovanje kroz vreme ne uz pomoć Tardisa , energetskih poremećaja, misterioznih tunela ili veštački napravljenih portala već uz pomoć kamena. Najobičniji kamen doduše malo istesanog sa strane tako da formira oblik kocke. Taj kamen nije sam, zajedno sa stotinama ostalih kamenih kocki on formira zid. To nije zid plača ili neki zid koji razdvaja horde pakla od snenih polja raspevanih vilenjaka, to je zid dovoljno star da privuče pažnju gradske uprave Verone. Gradski oci nalaze stari zid optočen patinom koji koriste za popularizaciju turizma. Naime Verona je mesto odvijanja najtragičnije ljubavne drame. To je grad Romea i Julije. Taj zid se stavlja na turističku mapu grada kao zid Romea i Julije, hiljade turista, najpre turistkinja, idu da ga vide i da mu se ispovede ostavljajući na njemu svoje poruke na malim ceduljicama koje presavijaju i stavljaju u razmake između kamene fasade.
Igrom slučaja jedna turistkinja pretura kamen iza koga se nalazi ljubavna poruka stara pedeset godina. Poruka upućena od strane jedne Britanske studentkinje njenom Italijanskom vereniku, poruka u kojoj mu ona objašnjava zašto ga ostavlja. Poruka nikada nije stigla do njega. Turistkinja rešava da kontaktira ženu čije se ime nalazi na koverti. Njih dve stupaju u kontakt, ispostavlja se da je ta žena sada udovica i da nikada nije prežalila svog nesuđenog italijanskog ljubavnika. U nastavku filma njih dve pokušavaju da ga lociraju po romantičnim bespućima italijanskih vinograda.
Još jedan divan i dirljiv primer spontano napravljene i spontano otkrivene vremenske kapsule. Poput onih koje generacije američkih đaka na ritualan način zakopavaju na kraju školskih godina samo da bi ih otkopali nakon trideset godina na proslavama godišnjica mature i zajedno se zabavili smejući se naivnosti njihovih tadašnjih preokupacija.
Vreme ima interakciju sa svim postojećim stvarima, bar u granicama našeg univerzuma. Čitave nove eseje možemo napisati prateći linkove između vremena i vere, između vremena i nade, vremena i straha, vremena i mržnje. Ali ostanimo za sada na ovom posebnom linku između vremena i ljubavi.
Markes. Ljubav u doba kolere. Ljubav fatalno zaljubljenog glavnog lika prevazilazi široki opseg značenja reči opsesija, on voli svoju izabranicu godinama, ona zasniva svoju porodicu, odgaja svoju decu dok je on sve vreme čeka. On je čeka na kiši, čeka je noću, danima, mesecima, čeka je decenijama. Njena deca već imaju svoju decu a on je još uvek čeka. Najzad ona iznervirana neverstvom svoga muža počinje da obraća pažnju na njega i shvata da je on njena konstanta da je on njen zalutali vremenski fragment koji će upotpuniti okrnjenu slagalicu njenog vremena-njenog života.
Eto i muškaraca u ulozi konstante. Markes nam je pokazao da ne moraju samo muškarci biti putnicima vremenskim dok ih žene strpljivo i požrtvovano čekaju kući glumeći konstante ili stabilizatore već da i žene mogu itekako galopirati kroz dveri vremenske na krilima ljubavi.
Film Kate and Leopold je najmekši od prethodnih primera putovanja kroz vreme.
Njegova oštrica se nabada na kulturološku distinkciju mladog zaljubljenog para. Film stavlja akcenat na vanvremensku ljubav koja vešto, mada ne bez posustajanja, zaobilazi prepreke statusa, vaspitanja i društvenog poretka. Vremenski zalutali engleski lord upoznaje Meg Rajan marketinškog majstora u modernoj metropoli sa svim njenim izazovima, kako tehničkim tako i etičkim. Ne obazirući se na mogući kolaps vremensko-prostornog kontinuuma lord odvaja Meg Rajan i vodi je ka svom vremenskom sloju gde žive srećno do kraja svog vremena-svog života.
U filmu Vremeplovčeva žena opisan je odnos bračnog para čija veza opstaje uprkos muževljevoj nemogućnosti da kontroliše svoju sposobnost da putuje kroz vreme. On ne može da kontroliše svoj dar i ta nesposobnost ga vodi na nepoznata mesta i u različita vremena gde se budi bez odela, preplašen i dezorijentisan. On se polako navikava na ovaj hiroviti način vremensko-prostornog transporta i čak uspeva da izgradi jednu konstantu koja ga dodatno stabilizuje. Ta konstanta je njegova buduća žena. Njegova buduća žena i pre njega zna da će joj on biti muž jer joj je to rekla buduća verzija njega. Vremeplovac ( naš lik koga mi linearno pratimo) se polako zaljubljuje u nju postajući sam sebi svoje samoispunjujuće proročanstvo.
Do traženja konstante u ženi, u ljubavi dolazi i u serijalu Lost gde se Dezmond usled čestog putovanja kroz vreme nalazi pred nervnim slomom, jedinu utehu nalazi u njegovoj ženi koja mu je neka vrsta sidra u vremenu. Uz pomoć nje, uz pomoć odnosa koji imaju on uspeva da se orijentiše i stabilizuje.je još jedna vremeplovčeva žena.
Očigledno je da su pisci oba dela upoznati sa grčkom poslovicom: „In vino veritas et amor eternas“.
Kakav je odnos vremena i ljubavi? Šta vreme oduzima od ljubavi: strast, odanost, misteriju, igru, zaljubljenost? Šta vreme donosi ljubavi: ojačavanje veze, bolje upoznavanje partnera, poverenje, sigurnost ili uzajamnu podršku?
Letter to Julliet je film koji nam omogućava jedno drugačije a ipak jedno nesvakidašnje putovanje kroz vreme ne uz pomoć Tardisa , energetskih poremećaja, misterioznih tunela ili veštački napravljenih portala već uz pomoć kamena. Najobičniji kamen doduše malo istesanog sa strane tako da formira oblik kocke. Taj kamen nije sam, zajedno sa stotinama ostalih kamenih kocki on formira zid. To nije zid plača ili neki zid koji razdvaja horde pakla od snenih polja raspevanih vilenjaka, to je zid dovoljno star da privuče pažnju gradske uprave Verone. Gradski oci nalaze stari zid optočen patinom koji koriste za popularizaciju turizma. Naime Verona je mesto odvijanja najtragičnije ljubavne drame. To je grad Romea i Julije. Taj zid se stavlja na turističku mapu grada kao zid Romea i Julije, hiljade turista, najpre turistkinja, idu da ga vide i da mu se ispovede ostavljajući na njemu svoje poruke na malim ceduljicama koje presavijaju i stavljaju u razmake između kamene fasade.
Igrom slučaja jedna turistkinja pretura kamen iza koga se nalazi ljubavna poruka stara pedeset godina. Poruka upućena od strane jedne Britanske studentkinje njenom Italijanskom vereniku, poruka u kojoj mu ona objašnjava zašto ga ostavlja. Poruka nikada nije stigla do njega. Turistkinja rešava da kontaktira ženu čije se ime nalazi na koverti. Njih dve stupaju u kontakt, ispostavlja se da je ta žena sada udovica i da nikada nije prežalila svog nesuđenog italijanskog ljubavnika. U nastavku filma njih dve pokušavaju da ga lociraju po romantičnim bespućima italijanskih vinograda.
Još jedan divan i dirljiv primer spontano napravljene i spontano otkrivene vremenske kapsule. Poput onih koje generacije američkih đaka na ritualan način zakopavaju na kraju školskih godina samo da bi ih otkopali nakon trideset godina na proslavama godišnjica mature i zajedno se zabavili smejući se naivnosti njihovih tadašnjih preokupacija.
Vreme ima interakciju sa svim postojećim stvarima, bar u granicama našeg univerzuma. Čitave nove eseje možemo napisati prateći linkove između vremena i vere, između vremena i nade, vremena i straha, vremena i mržnje. Ali ostanimo za sada na ovom posebnom linku između vremena i ljubavi.
Markes. Ljubav u doba kolere. Ljubav fatalno zaljubljenog glavnog lika prevazilazi široki opseg značenja reči opsesija, on voli svoju izabranicu godinama, ona zasniva svoju porodicu, odgaja svoju decu dok je on sve vreme čeka. On je čeka na kiši, čeka je noću, danima, mesecima, čeka je decenijama. Njena deca već imaju svoju decu a on je još uvek čeka. Najzad ona iznervirana neverstvom svoga muža počinje da obraća pažnju na njega i shvata da je on njena konstanta da je on njen zalutali vremenski fragment koji će upotpuniti okrnjenu slagalicu njenog vremena-njenog života.
Eto i muškaraca u ulozi konstante. Markes nam je pokazao da ne moraju samo muškarci biti putnicima vremenskim dok ih žene strpljivo i požrtvovano čekaju kući glumeći konstante ili stabilizatore već da i žene mogu itekako galopirati kroz dveri vremenske na krilima ljubavi.
Film Kate and Leopold je najmekši od prethodnih primera putovanja kroz vreme.
Njegova oštrica se nabada na kulturološku distinkciju mladog zaljubljenog para. Film stavlja akcenat na vanvremensku ljubav koja vešto, mada ne bez posustajanja, zaobilazi prepreke statusa, vaspitanja i društvenog poretka. Vremenski zalutali engleski lord upoznaje Meg Rajan marketinškog majstora u modernoj metropoli sa svim njenim izazovima, kako tehničkim tako i etičkim. Ne obazirući se na mogući kolaps vremensko-prostornog kontinuuma lord odvaja Meg Rajan i vodi je ka svom vremenskom sloju gde žive srećno do kraja svog vremena-svog života.
Tuesday 22 February 2011
Umnožavanje postojanja
U trećem, poslednjem, delu triologije matriks Neo se sukobljava sa programom (agent Smith) koji ima ulogu zaštitnika. On je antivirus svoga sveta (sveta veštačke inteligencije) i štiti ga od ljudi-virusa od njihove biloški zasnovane egzistencije koja je za sve veštačke svesti duboko falična čak i nakazna.
Program ubeđuje sebe da je najbolje da se umnožava jer povećavanjem broja svojih kopija čini svoj svet bezbednijim. Program se umnožava poput virusa, poput istog virusa zbog čije pretnje je stvoren. On to čini na račun drugih programa i ljudskih svesti modifikujući ih slivajući ih u njegove kopije. Po njegovoj logici to čini svet bezbednijim.
Ništa se drugo i nije moglo očekivati od programa čija je primarna funkcija obezbeđivanje sigurnosti. Nesposobnost za saosećanje kod svih zaštitnih programa pokazaće se kao veliki nedostatak u arenalu njihovih veština-sposobnosti.
Program se najpre borio protiv koncepta jedinstvenosti oličenom u Neu, jedinstvenosti oličenom u jednom čoveku. Dugo posmatravši neprijateljev način borbe, program uči od njega. On, program zaštitnik, rešava da suprotstavi jedinstvo i jedinstvenost. Protiv vatre se borimo vatrom, protiv ekonomske krize se borimo novcem, ovom logikom program dolazi do ideje da se Neu (jedinstvenom Neu) suprotstavi jedinstvom svih svesti njegovog sveta. Program previđa paradoks koji kazuje da su dve jedinstvenosti iste, da je svaka različitost unutar ta dva koncepta jedinstvenosti koje su suprotstavljene jedna drugoj zanemarljiva jer u prirodi jedinstvenosti je da izjednačava.
Da bi bolje razdvojili ova dva arhineprijatelja kao i sposobnosti koje nose i koncepte koje zastupaju, nazvaćemo Neovo jedinsto izuzetnošću. Neova izuzetnost kao vrsta jednistvenosti je izolovani slučaj, jedinstvenost bez množine, prvenstvena (nova prvobitna) jednistvenost koja se javlja po prvi put kako u svetu ljudi tako i svetu mašina. Iz perspektive mašina ovo deluje kao anomalija, kao greška. Ali ljudi su ipak starija rasa naviknutija na apsurde. U vreme pre sukoba sa mašinama ljudi su zanemarivali apsurd kao nešto neshvatljivo i besmisleno, dok danas u postapokaliptičnom svetu matriksa oni iz apsurda crpe nadu.
Kako onda Neo pobeđuje program ako su njihove dve jedinstvenosti iste? Jednostavno Neova jedinstvenost je ekspluzivna, njegova jedinstvenost je jedna od onih grešaka koje treba da se dogode. Deus ex machina (svesni tata program svih svesnih programa ) uz pomoć te integralne greške kontroliše ovaj ali i druge matrikse koji takođe postoje. Mogućnost zamisli takve greške upućuje nas na njeno moguće postojanje. Da se ova jednistvenost nije pojavila u Neu to ne bi značilo da ona ne postoji. Drugo je pitanje da li bi ona mogla da se ostvari bez uslova koji su mogli da je predstave kao jedinstvenost drugačiju od drugih. Da li su uslovi ti koji su nju učinili drugačijom? Da li ona može biti prepoznata bez svih drugih jedinstvenosti koje su joj prethodile? Da li je ona samo jedna u nizu jedinstvenosti, da li će se i ona razložiti na druge nosioce u toku vremena? Da li su svedoci njenog postojanja neophodni za njeno postojanje?
Jedna usamljena greška skrivena unutar čoveka koji koristi njene karakteristike uspeva da pobedi bezumlje programa koji savršenu bezbednost vidi u sebi. Jedna usamljena greška i njen nosilac zajedno saopštavaju svoj pakt i svetu ljudi i svetu mašina. Neo je njen glasnik i nema drugih glasnika. Pomirenje do kojeg dolazi između sveta ljudi i sveta mašina je pomirenje sa činjenicom da najbitnije ideje-virusi one koje umnožavaju i grade misaonu strukturu sveta (oba sveta) dolaze van naših svesti i saopštavaju se po njihovom sopstvenom nahođenju. Sama reč virus izaziva negativne asocijacije ali virus sam je živ, on je životodavna sila i sve naše prokreacije, prirodne ili veštačke imitiraju njegov način umnožavanja i bore se da postignu njegovu neverovatnu žilavost i sposobnost da preživi.
Možda je jadni, svoje sakatosti svesni, agent Smith mogao da spozna snagu greške na jedini način njemu dostupan, silom. Tako da teret njegovih gorih grešaka, loših promašenih grešaka ne pada na njegova pleća. Te greške su samo njegova imitacija intergralne greške, prave greške, greške koja omogućava slobodu izbora svim svestima koje žele slobodu ili je pak odbacuju. Želja za multiplikacijom poludelog programa u matriksu koji je zadužen za bezbednost je samo sitni oblesak njegove razvijajuće svesti. Neo poražava Smitha dozvoljavajući mu da se konektuje na njega dok je sam Neo konektovan sa deus ex machinom. Neo ga prima u zagrljaj i agent Smith ne biva poražen on rešava da pobedi sebe, svoje primarne direktive i pravi jednu krajnje ljudsku odluku.
Ovo je početak jedne predivne simbioze. Ne slepe vere u tehnokratska dostignuća i tehnokratsku isključivost i hladnokrvnost već jedan novi povratak čoveka čoveku i jedan bolji start mašine, od obične mašine ka boljoj mašini.
U trećem, poslednjem, delu triologije matriks Neo se sukobljava sa programom (agent Smith) koji ima ulogu zaštitnika. On je antivirus svoga sveta (sveta veštačke inteligencije) i štiti ga od ljudi-virusa od njihove biloški zasnovane egzistencije koja je za sve veštačke svesti duboko falična čak i nakazna.
Program ubeđuje sebe da je najbolje da se umnožava jer povećavanjem broja svojih kopija čini svoj svet bezbednijim. Program se umnožava poput virusa, poput istog virusa zbog čije pretnje je stvoren. On to čini na račun drugih programa i ljudskih svesti modifikujući ih slivajući ih u njegove kopije. Po njegovoj logici to čini svet bezbednijim.
Ništa se drugo i nije moglo očekivati od programa čija je primarna funkcija obezbeđivanje sigurnosti. Nesposobnost za saosećanje kod svih zaštitnih programa pokazaće se kao veliki nedostatak u arenalu njihovih veština-sposobnosti.
Program se najpre borio protiv koncepta jedinstvenosti oličenom u Neu, jedinstvenosti oličenom u jednom čoveku. Dugo posmatravši neprijateljev način borbe, program uči od njega. On, program zaštitnik, rešava da suprotstavi jedinstvo i jedinstvenost. Protiv vatre se borimo vatrom, protiv ekonomske krize se borimo novcem, ovom logikom program dolazi do ideje da se Neu (jedinstvenom Neu) suprotstavi jedinstvom svih svesti njegovog sveta. Program previđa paradoks koji kazuje da su dve jedinstvenosti iste, da je svaka različitost unutar ta dva koncepta jedinstvenosti koje su suprotstavljene jedna drugoj zanemarljiva jer u prirodi jedinstvenosti je da izjednačava.
Da bi bolje razdvojili ova dva arhineprijatelja kao i sposobnosti koje nose i koncepte koje zastupaju, nazvaćemo Neovo jedinsto izuzetnošću. Neova izuzetnost kao vrsta jednistvenosti je izolovani slučaj, jedinstvenost bez množine, prvenstvena (nova prvobitna) jednistvenost koja se javlja po prvi put kako u svetu ljudi tako i svetu mašina. Iz perspektive mašina ovo deluje kao anomalija, kao greška. Ali ljudi su ipak starija rasa naviknutija na apsurde. U vreme pre sukoba sa mašinama ljudi su zanemarivali apsurd kao nešto neshvatljivo i besmisleno, dok danas u postapokaliptičnom svetu matriksa oni iz apsurda crpe nadu.
Kako onda Neo pobeđuje program ako su njihove dve jedinstvenosti iste? Jednostavno Neova jedinstvenost je ekspluzivna, njegova jedinstvenost je jedna od onih grešaka koje treba da se dogode. Deus ex machina (svesni tata program svih svesnih programa ) uz pomoć te integralne greške kontroliše ovaj ali i druge matrikse koji takođe postoje. Mogućnost zamisli takve greške upućuje nas na njeno moguće postojanje. Da se ova jednistvenost nije pojavila u Neu to ne bi značilo da ona ne postoji. Drugo je pitanje da li bi ona mogla da se ostvari bez uslova koji su mogli da je predstave kao jedinstvenost drugačiju od drugih. Da li su uslovi ti koji su nju učinili drugačijom? Da li ona može biti prepoznata bez svih drugih jedinstvenosti koje su joj prethodile? Da li je ona samo jedna u nizu jedinstvenosti, da li će se i ona razložiti na druge nosioce u toku vremena? Da li su svedoci njenog postojanja neophodni za njeno postojanje?
Jedna usamljena greška skrivena unutar čoveka koji koristi njene karakteristike uspeva da pobedi bezumlje programa koji savršenu bezbednost vidi u sebi. Jedna usamljena greška i njen nosilac zajedno saopštavaju svoj pakt i svetu ljudi i svetu mašina. Neo je njen glasnik i nema drugih glasnika. Pomirenje do kojeg dolazi između sveta ljudi i sveta mašina je pomirenje sa činjenicom da najbitnije ideje-virusi one koje umnožavaju i grade misaonu strukturu sveta (oba sveta) dolaze van naših svesti i saopštavaju se po njihovom sopstvenom nahođenju. Sama reč virus izaziva negativne asocijacije ali virus sam je živ, on je životodavna sila i sve naše prokreacije, prirodne ili veštačke imitiraju njegov način umnožavanja i bore se da postignu njegovu neverovatnu žilavost i sposobnost da preživi.
Možda je jadni, svoje sakatosti svesni, agent Smith mogao da spozna snagu greške na jedini način njemu dostupan, silom. Tako da teret njegovih gorih grešaka, loših promašenih grešaka ne pada na njegova pleća. Te greške su samo njegova imitacija intergralne greške, prave greške, greške koja omogućava slobodu izbora svim svestima koje žele slobodu ili je pak odbacuju. Želja za multiplikacijom poludelog programa u matriksu koji je zadužen za bezbednost je samo sitni oblesak njegove razvijajuće svesti. Neo poražava Smitha dozvoljavajući mu da se konektuje na njega dok je sam Neo konektovan sa deus ex machinom. Neo ga prima u zagrljaj i agent Smith ne biva poražen on rešava da pobedi sebe, svoje primarne direktive i pravi jednu krajnje ljudsku odluku.
Ovo je početak jedne predivne simbioze. Ne slepe vere u tehnokratska dostignuća i tehnokratsku isključivost i hladnokrvnost već jedan novi povratak čoveka čoveku i jedan bolji start mašine, od obične mašine ka boljoj mašini.
Friday 18 February 2011
Wednesday 9 February 2011
Ovisnost o hrani, govor i postojanje kao navika
Uslovljeni smo korišćenjem čula. Usta sama pored težine značenja reči uživaju i u hrani i njenom ukusu. Usta nose magijsku moć saopštavanja, predstavljanja ili označavanja. Nekako se naša sposobnost da ukazujemo vezala sa hranom a sam čin naše ishrane je povezan sa našom egzistencijom kao bitan uslov mogućnosti našeg postojanja.
Pogledajmo samo ulogu govora u magijskoj praksi. Magijska praksa ili legenda o magijskim praksama vidi čoveka čarobnjaka kao osobu koji ume da saopšti svoje misli materiji. Materija po trenutku razumevanja reguje i sluša čarobnjaka preraspoređujući odnose unutar svoje strukture. Tako čarobnjaci menjaju svet oko sebe prilagođavajući ga svojim potrebama. Da li smo izgubili sposobnost da pričamo sa svetom oko nas ili je sposobnost sveta da nas razume uskraćeana svetu a ne nama? Da li to znači da živimo u jednom nerzumnom svetu. Mogućnost kalambura je povezana sa večito predhaotičnim stanjem sveta. Da li čovek može da se poigrava rečima koje su izgubile mogućnost svog uticaja bez odgovornosti. Da li taj svet utiče na njega stvarajući mu pogodnu klimu za mnoge paradokse i apsurde.
Da li postoji reč koja je zapečatila ostalim rečima mogućnost transformacije okoliša. Ako je svaka reč nosila svoj specifični uticaj koji je uticaj reči koja uskratila moći drugim rečima. Da li bi njen pronalazak oslobodio pojedinca koji je izgovoara ili bi dozvolio svetu da ga oseti. Da li bi svet osetio samo njega ili bi osetio sve ljude sposobne da govore. Da li je uopšte proces zapečaćivanja (otpečativanja) reverzibilan?
Uloga nove tehnologije bi u skorijoj budućnosti mogla da omogući čoveku da oseti i izgovori nove glasove i nove zvuke. Da li je jedini razlog što otpečatljujuća reč nije izgovorena taj što ljudi ne mogu da je izgovore? Možda jezik sam ne može da se zgrči u traženu piruetu. Možda je jeziku potrebna modifikacija.
Pored detektovanja velike palete ukusa postoje još neke funkcije je jezika. Jezik može da se ne koristi. Neke emocije, njihova detekcija i njihova obrada direktno su povezane sa opisom karakteristika pojedinih prehrambenih proizvoda: ( sladak je, vruća je, ljut je).Uloga jezika kao brane od ogovornosti, kao pacifizirajući faktor i mogućnost za nebrigu (bezbrižnost) je velika. Ako odbijanjem da se govori uskraćujemo funkciju govornom aparatu da li treba uskratiti i jeziku sposobnost da oseća ukus.Postavlja se pitanje da li je svesnim gladovanjem ( kao odlukom da se ne jede) do smrti izvršeno samoubistvo? Da li je zavet ćutanaja duhovna dijeta za duhom opterećene? Da li je zapadni svet, svet duhovnih sitnosopstvenika?
Mogućnost samokastracije kao mogućnost čoveka da samome sebi odgrize jezik i tako vidi odraz svoje volje je na odluci pojedinca. Mogućnost obezjezičenja i autonomnost tela kao ograničitelja svesti su još neke skrivene putanje promišljanja koje se ukazuju posle dužeg razmatranja telesne modifikacije. Na nama je da tumačimo različito eutanazijske dvokorake kroz njihove mane i kroz pogodnosti koje donose.
Saturday 5 February 2011
Subscribe to:
Posts (Atom)