Razmena mišljenja.

Za početak – uzmite strip u ruke …

JUSTINA DE SAD

Beograd, Studenski grad na minus 15 stepeni C°

„ŠTA SE KRIJE IZA ŠLICA“ – jedanaest godina postojanja ŠLIC STRIP RADIONICE

 Maštala sam o ovome kao dete. (Ovo je česta fraza, koja kada se izgovori ili napiše bude sama sebi dovoljna i retko se dogodi da iza te rečenice možete da upakujete nešto ne patetično. Ukoliko umesto tačke, eventualno dođe još po koja konstatacija o tačnom uzrastu, to me toliko iznervira da prestanem da čitam dalje….Zato vas pozivam da odlučite da li ćete dalje čitati).

Maštala sam o ovome kao dete - da baš mene upoznaju i zavole strip ctači.  Kakvi god, ali da su moji i da mogu da se pohvalim da su mi drugari. Kada sam to želela bila sam dete okovano u gipsu od struka do nožnih prstiju sa samo dve mogućnosti – da gledam u nebo, kroz veliki bolnički prozor ili u vrata  iza kojih se prostirao hodnik sa sitnim pločicama, po kome su non-stop šajcala metalna kolica sa posteljinom ili hranom. To je neopisivo truckav zvuk od koga morate nekako da pobegnete. To je zvuk od koga beg nije jednostavan jer ne podnosi preklapanje bilo lakvog drugog zvuka - tv, radio, razgovor – ni slučajno! Srećom, ja sam već bila dete izverzirano u čitanju stripova, tako da, kako su mi se gomilala iskustvena nezadovoljstva u svakodnevici, tako sam pojačavala dozu stripova, što po obimu, što po kompleksnosti sadržaja. Pa tako, kada sam dogurala do te oklopne situacije sa gomilom nemogućih svrabova na nemogućim mestima – ja samo utonem u strip i preživim. Odrasla sam u nemogućim uslovima, rekli bi, ali savršeno očuvana – samo zbog toga što sam stripu prilazila sa osobitom pozornošću – evo ovako:

      1. Uvek sam imala barem dva stripa „na čekanju“ dok treći čitam. Čekajući stripovi su služili za gustiranje:  gledam korice i pitam se šta me čeka unutra. Uzdišem što je debeo, što ima puno listova, ali ni slučajno ne zavirujem unutra. Osim toga, ni jedne novine nisu mirisale kao strip papir – bilo da je smeđi ili onaj glatki koji je obično bio zadužen za veće formate (barem u mom slučaju detećeg uzrasta). A kad liznem korice – a one slatke.

      2.       Nikada nisam davala stripove na čitanje. Kada bi mi neko tražio strip, ja mu dam pare ili kažem mami da kupi još jedan – ali svoj ne dam. Prvo: redovno bih liznula, barem malkice, korice. Drugo: neke scene iz stripa sam volela da skoro prilepim na oči i tako posmatram, kada god bi me nešto rastužilo ili iznerviralo – što je još jedan neizbrisiv lični mirisni trag …I sad ja da to dajem da mi pipkaju neki drugi prsti, pa da opet naslanjam na lice – nisam htela!

      3.       Čitanje stripa je takođe imalo svoje rituale. Prvo pogledam prvu stranu u celini, zatim dobro prostudiram prvi i poslednji kvadratić na prvoj strani i tek onda počnem sa čitanjem redom. Ne pamtim ni jedan slučaj u kome mi se ne bi dopalo kako je nešto iskadrirano ali mi je uvek bilo krivo što se strip završava tu gde se završava. I danas mi je to, vidim, ostalo – osećaj da strip štampaju nedovršen za publiku, a da negde čuči neka kompletna verzija.

4.       I nakon čitanja – čitanje. U kome ja ulazim u dijalog sa likovima birajući nasumično strane, odnosno scene. I tu onda kreće potpuni uton u strip. U toj fazi čitanja stripa nikakav spoljni zvuk ni slika nisu mogli da mi skrenu pažnju. Mogla su da truckaju kolica u hodniku, preleću avioni preko prozorskog okna – ja sam tu, u tom času, kreator uronjena u strip i svašta radim: čas sam koncentrisana na radnju, čas fiksiram crtež i gledam svaku tačkicu, svaki šrafirani deo – i tako naizmenično.

Nikada mi ni jedan drugi medij nije pružio takav meditativni spokoj, utočište, zabavu uz mogućnost ličnog rasterećenja. A to je u detinjstvu veoma dragocen skup veština.

Da li biste sada bili ljubazni da mi poverujete koliko sam zaista želela da dođem na izložbu „ŠTA SE KRIJE IZA ŠLICA“ povodom jedanaest godina opstanka trupe strip crtača, od kojih su mi neki i drugari, i koliko mi je zaista žao što vi niste bili.

Odmah da budemo načisto, pod u sali je bio klizav tako da nisam pogledala ni jedan pano izbliza. Sve u svemu, nisam ja to ni planirala – jer, pre svega,  nisam od onih koji „bacaju pogled na strip“, a izložbene situacije tome služe. Ja znam da ću ja to moći da vidim na neki drugi način – makar mi Jelisaveta poslala mejlom, u elektronskoj formi, jer kao što rekoh, ostvarila mi se želja da mi strip crtači i uživo budu drugari.

Pošto ste propustili izložbu, moja preporuka vam je - uhvatite red za sledeću i pod hitno pribavite sebi jedan par naklonosti strip crtača jer će vas doživotno grejati.

E, zbog toga sam ja došla na izložbu  -  da podržim strip crtače i da sama sa sobom budem načisto da postoje strip crtači sa kojima sam u neraskidivoj uzajamnoj naklonosti.

Na planeti na kojoj ja živim (da ne bude zabune, to je ista ova, vaša planeta, samo viđena mojim očima, pa utoliko različita). Dakle, na mojoj planeti strip crtači imaju planetarni značaj.    Kako strip crtač vidi unapred sledeći kadar? Odakle mu spoznajne hrabrosti toliko da doživljaj zaledi (frizira) u stav, preskočivši banalnost kakva  je pojam? Da, strip crtač se poznaje po tome što ne haje za pojmovno mišljenje. Iz doživljaja skoče u stav i usude se da ga ovekoveče. Možemo da uđemo u polemiku povodom ove moje konstatacije, ali izgubićete.

Posmatrajte pažljivo strip crtače, provedite s njima neko vreme i videćete da oni imaju pomereno gravitaciono polje – dimenziju ravnoteže koja nije podpomognuta gravitacijom. Obično za njih postoji dimenzija stvarnosti koju odbijaju da prihvate – pa se često dešava da su neprikriveno nevešti u nekim banalnim veštinama. To je već individualno. Ali je opšte to, da nisu savladali nešto od onoga što opšta populacija smatra pod uobičajeno ili podrazumevajuće. Ali to je zato što su strip crtači – koji ne bi to bili ili želeli da budu da nisu talentovani da se suprotstave gravitacionim slilama. Nešto od ovog svog stava sam rekla u mikrofon, upravo,  na otvaranju izložbe „ŠTA SE KRIJE IZA ŠLICA“, povodom jedanaest godina opstanka trupe strip crtača, od kojih su mi neki i drugari, i šta vam ja mogu što i vi niste bili. Svi ostali koji su govorili pre i posle mene, bili su savesniji u pričanju (Dobrica Kamperelić – umetnik,zatim Maida Gruden urednica likovnog programa Doma kulture Studentski grad i Saša Tomasović – strip aktivista i guru Šlica „uživo“, koji je relativno dostupan za upoznavanje).

U stvari, ne. Najbolje,  nađite vi sebi nekog svog strip crtača da vam bude drugar – ja sam ove toliko iscmakala do sada, da ne mogu da ih delim sa vama. Nije to tako strašno i nedostižno. 

Za početak – uzmite strip u ruke … I ako kojim slučajem liznete, makar malkice, korice – a one vam slatke… Na dobrom ste putu.

Akcija za lepši grad - Grafiti od mahovine