Wednesday, 24 November 2010

Jednog jutra, tačno u ponoć, izašao sam iz svog šatora, zaustavio sam se na trećem spratu. Primetio sam tmurne kulumbuse na nebu i pomislio biće ovo divan dan za grudvanje u mojoj novoj domovini Sahari. Bejah proteran iz svoje rodne grude, Tunguzije, sada življah kao apatrid u tuđini.

Plašio sam se susreta sa brzomenjajućim čovekom. Susret je bio neizbežan. Ponekad bih pomislio da je brzomenjajući čovek u stvari bio svi ljudi koje sam do tada upoznao. Jednostavno bi uspevao da se brzo promeni. Ja to ne bih primetio i mi bi se iznova upoznavali, neprepoznajući jedan drugog. Pitao sam se da li je u jednom trenutku planeta postala pretesna za sve ljude koji su po njoj mileli i puzali pa je neko kompresovao milijardu likova i karakterA u jedno telo. Možda je to pričao o nastanku brzomenjajućeg čoveka.

Plašio sam se strahovite brojnosti, možda čak i beskonačnosti u tom čoveku. Plašio sam se da svi ti ljudi u njemu ne obore prepreke svog habitata i brojčano nenadjačaju zrna peska moje maćehe Sahare. Plašio sam se pucanja brzomenjajućeg čoveka, njegovog njegovog raščlanjavanja, njegove introspekcije i solipsizma. A mislio sam da sam ovde bezbedan.