Tuesday, 22 February 2011

Umnožavanje postojanja

U trećem, poslednjem, delu triologije matriks Neo se sukobljava sa programom (agent Smith) koji ima ulogu zaštitnika. On je antivirus svoga sveta (sveta veštačke inteligencije) i štiti ga od ljudi-virusa od njihove biloški zasnovane egzistencije koja je za sve veštačke svesti duboko falična čak i nakazna.

Program ubeđuje sebe da je najbolje da se umnožava jer povećavanjem broja svojih kopija čini svoj svet bezbednijim. Program se umnožava poput virusa, poput istog virusa zbog čije pretnje je stvoren. On to čini na račun drugih programa i ljudskih svesti modifikujući ih slivajući ih u njegove kopije. Po njegovoj logici to čini svet bezbednijim.
Ništa se drugo i nije moglo očekivati od programa čija je primarna funkcija obezbeđivanje sigurnosti. Nesposobnost za saosećanje kod svih zaštitnih programa pokazaće se kao veliki nedostatak u arenalu njihovih veština-sposobnosti.

Program se najpre borio protiv koncepta jedinstvenosti oličenom u Neu, jedinstvenosti oličenom u jednom čoveku. Dugo posmatravši neprijateljev način borbe, program uči od njega. On, program zaštitnik, rešava da suprotstavi jedinstvo i jedinstvenost. Protiv vatre se borimo vatrom, protiv ekonomske krize se borimo novcem, ovom logikom program dolazi do ideje da se Neu (jedinstvenom Neu) suprotstavi jedinstvom svih svesti njegovog sveta. Program previđa paradoks koji kazuje da su dve jedinstvenosti iste, da je svaka različitost unutar ta dva koncepta jedinstvenosti koje su suprotstavljene jedna drugoj zanemarljiva jer u prirodi jedinstvenosti je da izjednačava.

Da bi bolje razdvojili ova dva arhineprijatelja kao i sposobnosti koje nose i koncepte koje zastupaju, nazvaćemo Neovo jedinsto izuzetnošću. Neova izuzetnost kao vrsta jednistvenosti je izolovani slučaj, jedinstvenost bez množine, prvenstvena (nova prvobitna) jednistvenost koja se javlja po prvi put kako u svetu ljudi tako i svetu mašina. Iz perspektive mašina ovo deluje kao anomalija, kao greška. Ali ljudi su ipak starija rasa naviknutija na apsurde. U vreme pre sukoba sa mašinama ljudi su zanemarivali apsurd kao nešto neshvatljivo i besmisleno, dok danas u postapokaliptičnom svetu matriksa oni iz apsurda crpe nadu.
Kako onda Neo pobeđuje program ako su njihove dve jedinstvenosti iste? Jednostavno Neova jedinstvenost je ekspluzivna, njegova jedinstvenost je jedna od onih grešaka koje treba da se dogode. Deus ex machina (svesni tata program svih svesnih programa ) uz pomoć te integralne greške kontroliše ovaj ali i druge matrikse koji takođe postoje. Mogućnost zamisli takve greške upućuje nas na njeno moguće postojanje. Da se ova jednistvenost nije pojavila u Neu to ne bi značilo da ona ne postoji. Drugo je pitanje da li bi ona mogla da se ostvari bez uslova koji su mogli da je predstave kao jedinstvenost drugačiju od drugih. Da li su uslovi ti koji su nju učinili drugačijom? Da li ona može biti prepoznata bez svih drugih jedinstvenosti koje su joj prethodile? Da li je ona samo jedna u nizu jedinstvenosti, da li će se i ona razložiti na druge nosioce u toku vremena? Da li su svedoci njenog postojanja neophodni za njeno postojanje?

Jedna usamljena greška skrivena unutar čoveka koji koristi njene karakteristike uspeva da pobedi bezumlje programa koji savršenu bezbednost vidi u sebi. Jedna usamljena greška i njen nosilac zajedno saopštavaju svoj pakt i svetu ljudi i svetu mašina. Neo je njen glasnik i nema drugih glasnika. Pomirenje do kojeg dolazi između sveta ljudi i sveta mašina je pomirenje sa činjenicom da najbitnije ideje-virusi one koje umnožavaju i grade misaonu strukturu sveta (oba sveta) dolaze van naših svesti i saopštavaju se po njihovom sopstvenom nahođenju. Sama reč virus izaziva negativne asocijacije ali virus sam je živ, on je životodavna sila i sve naše prokreacije, prirodne ili veštačke imitiraju njegov način umnožavanja i bore se da postignu njegovu neverovatnu žilavost i sposobnost da preživi.

Možda je jadni, svoje sakatosti svesni, agent Smith mogao da spozna snagu greške na jedini način njemu dostupan, silom. Tako da teret njegovih gorih grešaka, loših promašenih grešaka ne pada na njegova pleća. Te greške su samo njegova imitacija intergralne greške, prave greške, greške koja omogućava slobodu izbora svim svestima koje žele slobodu ili je pak odbacuju. Želja za multiplikacijom poludelog programa u matriksu koji je zadužen za bezbednost je samo sitni oblesak njegove razvijajuće svesti. Neo poražava Smitha dozvoljavajući mu da se konektuje na njega dok je sam Neo konektovan sa deus ex machinom. Neo ga prima u zagrljaj i agent Smith ne biva poražen on rešava da pobedi sebe, svoje primarne direktive i pravi jednu krajnje ljudsku odluku.

Ovo je početak jedne predivne simbioze. Ne slepe vere u tehnokratska dostignuća i tehnokratsku isključivost i hladnokrvnost već jedan novi povratak čoveka čoveku i jedan bolji start mašine, od obične mašine ka boljoj mašini.